Да ли сте приметили колико смо се окружили деминутивима?
во није причање Гуливерових доживљаја у земљи Лилипутанаца. Премда личи. С том разликом што Гуливера заправо и нема, јер су сви редом Лилипутанци. Сви су малецки и живе своје мајушне животе. Разуме се, радећи мале ствари...Уколико нисте приметили да од света у коме тренутно боравимо у последње време настојимо да створимо Лилипут, прочитајте следеће реченице. И сада, као и увек када се поведе реч о језику, испоставиће се да је то филозофска расправа. Јасно, наш однос према језику показује и какав нам је став према животу и свету.
Дакле, сви знамо да данашње девојке имају прилично велика стопала. Неки тврде да је то због чињенице што од најранијег детињства носе искључиво спортске патике, па им у њима стопала такорећи „бубре”. Ипак, за сву обућу, а посебно чизме, употребљавају деминутиве. Уместо да кажу: „Баш је дивно што је отоплило, па не морам више да носим тешке чизме (а могле би слободно да кажу и чизметине), оне изјављују како су им „чизмице досадиле, али да ће сада свакако купити и летње чизмице”. Јер, мода је мода! Мора се следити у стопу... А толико је предивних летњих ципелица најразличитијих боја!
хаљиницама и да не говоримо. Блузице су лепршаве, на цветиће. Немају крагнице, све само ришиће. Сукњице су различите: или су сасвим дуге или су мини. На распродаји доњег веша, недавно, у једној продавници у београдској Кнез-Михаиловој улици, девојке су се гурале око корпе на којој је писало „акција”. „Што су медене ове гаћице!”, подврискивали су девојачки гласићи.
Недалеко одатле, у Чика-Љубиној улици, младић, веома крупан и висок, ушао је у радњу која продаје пиџаме за децу и одрасле, као и доњи веш. Продорно је погледао продавачицу, а затим дубоким гласом, али тихо, готово шапатом, рекао:
„Имате ли боксерице? Два икс-ел можда?”
„Наравно! То су вам гаћице врхунског квалитета. Грчке!”, весело је одговорила продавачица показујући огроман комад веша. Баш велике гаће!
Сасвим другачија сцена. Жена одлази на посао. Пита мужа да јој да неку парицу, јер вероватно ни данас неће добити платицу. Видевши да отац вади новчаник и кћерка моли за динарчић како би купила погачице за време одмора. У ствари, штеди новац за рачунарске игрице.
Моја блиска пријатељица која попут роба ради од јутра до мрака у једној маркетиншкој агенцији, на питање како је одговара умилним гласићем:
„Ма радуцкам! Ако си мислила да изађемо на ручкић, кажем ти, нема шансе. Мимић, извини, стварно. Ових дана, послић стиже послић! Немам времена ни за кафић.”
Обавештавам је на брзину да се у Нушићевој улици отворила веома занимљива продавница која нуди најбоље светске производе за косу.
„Ма немој!?”, усхићено ће Иванчица. „Који је назив радње да одем после?”
„Салончић!”
колико нам је познато да је деминутив (од латинске речи deminutivum) именица која има умањено значење, остаје питање зашто смо почели неумерено да се окружујемо тим умањеним значењима. Да ли се на тај начин од нечега бранимо? Или „стварност” чинимо ружичастом? Или то чинимо само промене ради?Можда ће право стање ствари изаћи на видело када будемо почели да употребљавамо и аугментативе који су некада једнаки пејоративима. А шта је то аугментатив, питаће се неко. То је именица увећаног значења, супротна деминутиву. Није торбица, него торбетина! А пејоратив је реч којом се указује на погрдно значење. На пример, нос мог драгог није носић. То је носина.
ДЕМИНУТИВЧИЋ?
Јунски рок. Испит на групи за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Девојка седи у првом реду испред тројице професора. Не успева да сакрије страх и немир, те професор покушава да је опусти веселим разговором:
„Ви сте Олгица?”
„Да, ја сам...”, одговара студенткиња дрхтавим гласом.
„То Вам је право име?”
„Дддд...а!”
„Дакле, деминутивчић?”, шали се професор.
„Не!”, најзад ће одлучно студенткиња. „Косановић” .
Јунски рок. Испит на групи за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Девојка седи у првом реду испред тројице професора. Не успева да сакрије страх и немир, те професор покушава да је опусти веселим разговором:
„Ви сте Олгица?”
„Да, ја сам...”, одговара студенткиња дрхтавим гласом.
„То Вам је право име?”
„Дддд...а!”
„Дакле, деминутивчић?”, шали се професор.
„Не!”, најзад ће одлучно студенткиња. „Косановић” .
Аутор:
Мирјана Огњановић Илустровао:
Добросав Боб Живковић 